Nakon niza filmova smeštenih u srcu otuđujuće egzistencije Bukurešta u tranziciji, Radu Muntean, zajedno s nekolicinom čestih saradnika, brutalistički beton menja za hladne krajolike Transilvanije u svom poslednjem filmu Intregalde (2021), koji je premijeru imao na festivalu u Kanu, a koji je publika u regionu imala prilike da posvedoči tokom prošlogodišnjih izdanja Zagreb Film Festivala i Festivala Autorskog Filma.

Radnja počinje prikazom akcije prikupljanja donacija u skladištu koje vrvi od ljudi. Ubrzo se upoznajemo s volonterima koji na sebe preuzimaju odgovornost da džipovima, ljudima u izolovanim predelima opštine Intregalde u Transilvaniji, dostave potrebnu pomoć tokom hladnih praznika. Dobra volja glavnih junaka — Dana (Alex Bogdan), Marije (Maria Popistașu) i Ilinke (Ilona Brezoianu) — biće testirana kada se susretnu sa izborom: pomoći meštaninu Kente Aronu (Luca Sabin) i skrenuti s puta, ili nastaviti s daljim planom akcije. Ono na šta nisu mogli da računaju je da će — kada se zaglave u šumi, uoči hladne noći, bez ikakve pomoći na vidiku — upravo beli džakovi koje su ranije tog dana punili donacijama, biti njihova poslednja slamka preživljavanja.

Intregalde je film nesvakidašnje strpljivosti u svojoj inscenaciji, što ne treba tumačiti kao sporost. Naprotiv, iako sve deluje realistično, spontani i prečesto humoristični dijalozi (gde naturščik Luka Sabin briljira) kao i obilje detalja, ostavljaju utisak da priča može da nas odvede u bilo kom smeru. Ovde nisu strpljivi samo dugi kadrovi unutar kojih se radnja dešava, već je strpljivost prisutna na nivou sadržine, dopuštajući da se priča polako odmotava.

Premda je izraz realističan teško da se može reći da je filmska inscenacija u verite ključu. Iako je svetlo najčešće prirodno, gde su instance veštačkog svetla najčešće s baterijskih lampi ili vozila, kamera ne prati radnju aktivno, već distancirano. U filmskoj slici Intregaldea napetost se ne gradira kontrapunktom filmskih planova koliko svesnim odlukama šta je izostavljeno. Moć izostavljenog se najbolje očitava u momentima kada junaci pokušavaju da osvetle put malim snopovima svetla u mrklom mraku ledene šume, dok tama na granici vidljivog u ostatka kadra kao da poziva gledaoca da se unese što bliže platnu. Privlačnost koja dolazi uz svoju vrstu strepnje, jer tama koja nas poziva, istovremeno nas i plaši, držeći nas na bezbednoj distanci.

Može se reći da i sami junaci delaju na sličan način. U jednoj od scena s početka filma, u akciji dostave paketa hrane, zatičemo Mariju kako — s ulaza u dom bake s povređenom rukom — kako joj pripremljeno i jednolično saopštava da njene kolege i ona neće obilaziti predeo tokom Božićnih praznika, ostavljajući džak s hranom na ulazu i odlazeći daljim poslom. Nakon što je Marija napustila kadar, zadržavamo se na pragu s ogromnim belim džakom, strpljivo čekajući stariju ženu da uđe u kadar i zdravom rukom odvuče džak kako zna i ume.

Kao i publika koja se trudi da stoji na ivici tame, ne prepuštajući se nepoznatom u potpunosti, glavni akteri filma ne idu dalje od praga domova ljudi za čiju se bezbednost bore. Involviraju se taman dovoljno da mogu sebi samima da čestitaju na uloženom naporu, ali ne dovoljno i da istinski zarone u to blato. Odluka koja je potpuno razumljiva s obzirom da je to blato teskobne egzistencije dovoljno gusto i duboko da savlada kapacitet pluća i najizdržljivijih ronilaca. Zato umesto ikakve osude tih postupaka, Intregalde više otvara prostor za drugačija tumačenja odnosa urbanih volontera prema meštanima, kao i postavljanje pitanja odgovornosti koju pružanje pomoći sa sobom povlači.