Američki pesnik Volt Vitman (Walt Whitman) u svojoj poemi Song of Myself napisao je: “I contradict myself; I am large… I contain multitudes”. Sličnim tonom, Fernando Pesoa (Fernando Pessoa) odgovara na Dekartovo “Cogito, ergo sum” pišući “Be what I am? But I think of being so many things”. Junakinja debitantskog ostvarenja Matije Gluščevića i Dušana Zorića suočava se sa sličnim egzistencijalnim nedoumicama. Da li ste videli ovu ženu? odlazi korak dalje i pita se šta nastane kada to mnoštvo identiteta biva neostvareno i kao takvo, zarobljeno u oklopu nametnutih društvenih uloga jedne žene.

U pokušaju da odgovori na pronađe sve te neostvarene identitete koje žena nosi u sebi, film se obreo kako stilski, tako i tematski, u zapostavljena prostranstva domaće kinematografije. Pretendujući na žanrovsku neodređenost, filmom se kreira atmosfera koja nekada navodi na nadrealistički triler, a nekada na distopijsku dramu. Kao rezultat ovih dramaturških izbora, Da li ste videli ovu ženu? egzistira unutar sopstvenog eko-sistema značenja, no njegova je hermetičnosti simbola ipak dovoljno permeabilna da joj gledalac može pristupiti.

Kroz lik Draginje (Ksenija Marinković) oslikan je portret jedne - neke - žene, ali i ravnodušnog društva u kojem ona neprimetno egzistira. U filmu je kroz pritajen pogled TV voditelja javnog servisa (doslovno) ekranizovana ironija budnog posmatranja vrednosnog, ali i političkog sistema - koji ostaje slep za one koji se u njega ne uklapaju. Na sličan način i patrijarhalno društvo, filmom otelotvoreno kroz neme posmatrače koji upravo svojim ćutanjem njegove vrednosti prihvataju i žive, zaboravlja na sve te žene koje su ostvarile svoje uloge majke i supruge. Jednačina je, dakle, u tom slučaju jednostavna. Cogito, ergo sum. Mater sum, ergo sum. Deca su odrasla i izgubila sam funkciju majke, ergo… ne postojim.

Svi ti žrtvovani, neostvareni aspekti identiteta u izabranim scenama počinju da šapuću ime Draginje kojim je pozivaju na buđenje, a trag tog glasa ona prati kako bi otkrila nenaseljene teritorije svoje ličnosti. Tako na pomalo kišlovskijanski način, kroz tri čina Draginja istražuje puteve kojima se nikada nije dala. U gotovo svim svojim filmovima, na ovaj ili onaj način, poljski reditelj istraživao je pitanje sudbine, te sila koje pojedinca odvedu na jednu, odnosno drugu stranu. U tom je smislu, ipak, paralela najbliža ostvarenju Blind Chance u kome, na nešto suptilniji (i uspešniji) način od srpskog dvojca, Kišlovski promatra tri moguća ishoda svog junaka. U filmu Da li ste videli ovu ženu? traga se za donekle sličnim odgovorima, no ta se potraga odvija sa određene afektivne distance. Ne usuđujući se (ili ne želeći) da se svojoj heroini dovoljno približi, filmom se gledaocu uskraćuje bolje poimanje Draginjinih odluka, a time i osnov za svojevrsnu emotivnu identifikaciju. S obzirom na to postoji tako izražen individualni fokus na jednoj ženi, moglo bi se očekivati da će nam takav vizir pružiti intimno upoznavanje sa osećajnim aspektom onoga što podrazumeva egzistencijalna kriza kakvu prolazi. Filmom se hrabro pretenduje na bliži uvid u iskustveno žene, no završava se na nedovoljno formiranoj pretpostavci o istom, čime se ponovo susrećemo sa pokušajem da se žensko pitanje ispriča iz pozicije kojoj je zapravo stran. U tematskoj postavci kakva je data, da li smo videli sve te žene - mada ništa manje važan - ostaje tek površinski aspekt problema kojim film želi da se pozabavi. Da li ste videli ovu ženu? prepoznaje urgentnost pitanja kojeg se dotiče, no zaboravlja da je sržni problem ne toliko vizibiliteta, koliko da li sve te žene možemo i da čujemo. Filmom je ukazano da Draginja i žene koje ona predstavlja zaista postoje, no i dalje izostaje umetnički uvid u to o čemu one misle, a što je svakako neizostavan aspekt razumevanja i, posledično, prepoznavanja.