Porodične drame, po prirodi teme nose sa sobom sumornu i iscrpnu energiju, ali reditelj Peter Hoogendoorn odlazi u suprotnom pravcu. On se bez ustručavanja koristi  onim što je  nezaobilazni teret svakog sukoba naročito porodičnog, a to je neprijatnost. Vođen iskustvom iz ličnog života, predočio je odnos sa svojim ocem u film koji ne beži od nje, već je ističe i stavlja u prvi plan kroz suočene glavne likove.

Priča prati Greg-a (Ton Kas) koji napušta Portugal i odlazi u trodnevnu godišnju posetu Holandiji, da bi obavio rutinski medicinski pregled. U obilasku unapred određenih stanica svog nekadašnjeg života, na ulicama Roterdama pridružuje mu se ekscentričan sin Dick (Guido Pollemans). Ovoj tradiciji preti da dođe kraj, s obzirom da je Greg ovaj put došao sa namerom da prebaci svoje medicinske kartone u Portugal i time zvanično prekine svoju vezu sa rodnom zemljom. Naizgled bezazlena odluka, dobija svoju težinu kada se uzme u obzir da su ove trodnevne posete most održavanja njihovog i ovako već narušenog odnosa.

Tema neslaganja i uzajamnog neprihvatanja roditelja i dece je uveliko obrađena i prisutna u javnom diskursu, ali retko kad kroz odnos oca i sina. Upravo zato prikaz narušenog odnosa dvojice protagonista kroz njihovu  fizičku i emotivnu distanciranost, otvara prostor za drugačiji pristup ovoj relevantnoj društvenoj temi, ujedno i za njenu predstavljenost.

Iako je ,,Tri dana pecanja“ predodređen da bude porodična drama, u Roterdamu nas umesto razvrata, lupanja vratima i vriske uz čupanje kose čeka potpuno drugačija slika. Godišnji susret oca i sina, odvija se u neprijatnoj tišini, koju započinje čin rukovanja. Nasuprot odstupanjima, dramu u ovom  filma stvara sukob koji leži u njihovim suprotnim karakterima, što se jasno čita kroz sveobuhvatni narativni minimalizam scenarija, fotografije i zvuka.

Susret srednjevečnog nezrelog sina i otuđenog penzionisanog oca obeležava nelagoda, generacijskog jaza i distanciranosti. Počev od prvog momenta viđanja i pozdrava rukovanjem, montažni ritam se gradi na tenziji neizrečenog, koja ih obuzme kad god su u međusobnoj prisutnosti. Međutim, ono što oslobađa film od iscrpne energije uzajamnog nerazumevanja jeste gluma. Potkrepljena gestikulacijom i mimikom, ona doprinosi humorističan ton  konstantnom naporu da pronađu isti jezik. Potpuno drugačiji, ne razlikuju se mnogo jedan od drugog, jer obojicu muči isti problem. Oni ne umeju da izraze ono što im je na srcu, a namera iza posete  odaje da je  ovo poslednji voz da iskoriste njihova tri dana i onemoguće da daljina zaista  preovlada nad njima.

Crno-bela fotografija, konkretnije siva rasterećuje narativ da ih etiketiramo kao polarno opozitne. Niti je otac, niti sin inherentno loš ili dobar, već su obojica nesavršeni u svojim slabostima. Dick se bori sa sobom da dobije od svog oca pažnju za kojom toliko čezne, dok se Greg bori sa sobom kako da se postavi kao roditelj u svojim poznim godinama, kad je toliko dugo izbegavao tu ulogu. Da nije sve tako crno i sumorno, potvrđuje džez nota koja se u valovima javlja tokom filma i postavlja izabranoj drami uz domišljat scenario i opuštenu atmosferu.

Kako to i inače biva u porodičnim odnosima, nasuprot konstantno osetnoj tenziji ovaj film je pun ljubavi, koja ih gura dalje da dođu do samog epiloga. Do poslednje scene na železničkoj stanici gde konačno suočeni jedan naspram drugog, bez obaveze koja im odvlači pažnju, odugovlače poslednji momenat zajedništva. Suočeni, ali distancirani, razvlače minute opraštanja i u zadnji čas se otvaraju jedan drugom i otpozdravljaju  izjavom: ,,I am where I am”. Dostigli su svoj limit i pronašli jezik komunikacije koji razumeju obojica. U njihovom svetu ovaj pozdrav je jednak izjavi ljubavi i priznanju da će nastaviti da se vole, makar iz daleka.