Plastic Fantastic je četvrti dokumentarni film nemačke rediteljke Ise Willinger, čiji uvod počinje rečenicom: ,,postoji pet stotina više plastičnih čestica u moru, nego zvezda u našoj galaksiji“. Iako je fokus u filmu primarno ekološki, postavlja se i ozbiljno pitanje političkog uticaja i to na pravo slobode da budemo upućeni, ukoliko ono uopšte danas postoji.

Svet plastike je predstavljen kroz dve oprečne strane, lobiste i aktiviste. Nasuprot dva predstavnika lobista iz industrije, predstavljaju nam se ekološki aktivisti različitih struka iz celog sveta. Svedočanstva dolaze iz tri zemlje i šest različitih gradova. Od advokata, profesora, umirovljenika do lokalnog novinara, dobijamo šarenoliku smesu problema. U Keniji majmuni jedu ostatke plastičnih flaša, na Havajima nema peska bez mikroplastike, grad St. Louis je rasno orijentisana centrala za karcinom u izgradnji, iz Vašingtona nam se javlja zabrinut ekološki advokat, iz Virdžnije umirovljeni lobista koji je promenio stranu, a u Nemačkoj su otkrili da žive u laži i da je reciklaža velika obmana (ne)prijatelja sa druge strane. Nasuprot izređanim aktivistima, ulogu đavoljih advokata tumače dvojica pomenutih lobista pozicioniranih u Frankfurtu i Vašingtonu, koji uverljivo brane njenu (zlo)upotrebu.

Sa jedne strane repeticija, sa druge privremena solucija. Masovno se proizvodi, teško skriva, stvoriš li je nadživeće i tebe i tvojih deset potomaka, šta je to? Tačan odgovor zagonetke, plastika. Da je postala globalan problem to jasno potvrđuju sagovornici. Sveprisutna, ne bira žrtvu i ne pravi razliku, ali istovremeno ne izaziva iste prepreke i smetnje svuda gde se pojavi i to je upravo ključna distinkcija koja nedostaje kod pristupa u ovom filmu. Iako istovremeno praćenje nekolicine spomenutih tokova opravdava ujedinjena tema, uniformni pristup prema svakoj od izabranih priča gubi smisao naročito kada se uzme u obzir da one nisu emotivno jednake. Tako postavljena naracija sa paralelnim svedočenjima o širokoj temi prekomerene zasićenosti i neizbežnosti plastike, usmerila je i pristup raspodele informacija.

Iznimno emotivne ispovesti, koje zahtevaju vreme i prostor da se gledalac poveže sa njima, prekidaju priče sa potpuno suprotnim tokom. S jedne strane životne ispovesti o gubicima i ličnim borbama prepliću  priče sa krajnje edukativnim tonom predstavnika iz naučnog sveta, dok im se sa druge strane suprotstavljaju spomenuti antagonisti. Svedočanstva iz Kenije i St. James-a i kolonijalizovanih Havaja su emotivnija i potresnija pogotovo kada se uzme u obzir prisustvo faktora rasno orijentisanog targetiranja i generalne nemoći u borbi protiv birokratije, nasuprot situaciji koja je u Nemačkoj i ostatku SAD, ali bez obzira na to oduzet im je prostor za razradu. Takav koncept čini praćenje toka filma iscrpljujućim, ne samo zbog izabranog narativnog toka umreženih priča, već i zbog pratećih plitkih prizora čisto opservacijskih totala i detalja lokacija. Iako preveliku koncentraciju informacija svakako može da obrazloži generalna dezinformisanost koja vlada, količina i raspodela informacija koju ovaj film pruža, guta gledaoca i to brže nego plastika.

Naše pravo da znamo sve je možda samo puka proklamacija u današnjem svetu, ali ona svoje mesto definitivno zauzima u izabranom rediteljskom pristupu koji istovremeno postavlja previše tačaka fokusa i rasvetljava mnoga pitanja koja se međusobno ne povezuju, osim da im je zajednička tema plastika. Iako jeste zauzet pristup ogledanja njenog toka života, od nastanka do nestanka, to je učinjeno sa previše različitih uglova što ostavlja utisak da je ovo film bez krajnje zaokružene misli, a nekoliko iskomuniciranih bitnih tema. Pristupu fali konciznost i konkretizacija, naročito jer je reč o problemu o kojem selektivna saznanja dopiru do nas.