Na nedavnoj dodeli Oskara letonski film Poplava, ostvarenje reditelja Ginsta Zilbalodisa (Gints Zilbalodis) i koscenariste Matisa Kaže (Matīss Kaža), zabeležio je ogroman uspeh osvojiviši nagradu za najbolji animirani dugometražni film. Nominovan čak i u kategoriji za najbolji internacionalni film, te kao dobitnik i Zlatnog globusa, Poplava je postigao neočekivani uspeh postavši najgledaniji u letonskoj istoriji i ušavši u selekcije brojnih festivala.

U kontekstu nagrada, bitno je napomenuti da su u kategoriji za najbolji animirani film Američke filmske akademije bili nominovani i filmovi U mojoj glavi 2 i Neukrotivi robot, daleko komercijalnija ostvarenja u koje je mnogo više novca uloženo i koji sa tehničke strane deluju daleko naprednije. Zilbalodis je ceo film napravio u programu Blender koji je besplatan i dostupan svima. Animacija je 3d, a upadljiva je njena jednostavnost koja izgledom podseća na indi igrice sa Steam-a. Uspeh ovako snimljenog filma deluje optimistično imajući u obzir da je sa tako malo sredstava uspeo da dopre do velike publike, time pokazujući da i filmovi iz malih kinematografija i niskog budžeta mogu da pronađu put do svetskog auditorijuma. Čak i uzimajući u obzir uzbudjiv život filma, manjak sredstava u ovom slučaju ne može da opravda i manjak inovativne priče.

Poplava je nema drama o odrastanju male crne mačke kojoj poplava uništi dom, nakon čega se ona uputi na putovanje sa raznim egzotičim životinjama. Mačka savladava strahove, prelazi prepreke i stiče brojne prijatelje i neprijatelje. Zilbalodis je crta kao sitnu i inferiornu u odnosu na druge životinje, prikazujući je često iz gornjeg rakursa, dok izražene žute oči dodatno naglašavaju njenu plašljivost. Nedostatak govora ne čini mačku niti ostale likove manje ljudskim, jer je savršeno jasno da se radi o temama koje okupiraju upravo ljudski um. Radnja filma smeštena je u postapokaliptični svet u kojem ljudi ne postoje, ali njihova prisutnost se oseti u predmetima koje su ostavili za sobom. Scene se uglavnom dešavaju u prirodi, pa filmom dominira zelenilo šume, plavetnilo neba i čistoća vode. Kako nema dijaloga, filmom dominiraju zvuci životinjskog oglašavanja i šumovi prirode, dok je muzika uglavnom ambijentalna.

U pitanju je več viđen narativ, pogotovo u animiranom filmu o životinjama koje stiču samopouzdanje. Iako je scenario pristojno napisan, jer autori očigledno poznaju klasičnu strukturu, deluje kao da su stali u zoni sigurnog i proverenog. Umesto da ponude originalnije scene, oni su se odlučili da nam promenu kroz koju prolazi protagonista prikažu ponavljanjima sličnog. Osim toga, spašavanje prijatelja na samoj kulminaciji trebalo bi da bude mnogo dramatičnije i uzbudljivije. Likovi često suviše lako uspevaju da se iskobeljaju iz dramatičnih situacija što čini film manje uzbudljivim. Izostanak bilo kakvog govora uskraćuje nas za kontekst pojedinih scena, a posebno mnogo problematičnih pitanja postavlja scena u kojoj se mačka rastaje od ptice sekretar u transcidentalnom prostoru bez gravitacije. Deluje da za autora ova scena ima duboko značenje, ali ona ne dopire do publike.

Uzimajući u obzir slabosti u priči, njie jasno zbog čega publika i kritika generalno dobro reaguju na filmove kao što je Poplava. Životinja kao protagonista deluje kao efektan način da se izazove empatija kod gledalaca jer odiše sličnom sentimentalnošću kao što su i filmovi iz perspektive dece koja pate. Uzeti malu crnu mačku, uplašenu od sveta, deluje kao isuviše oprobana metoda za izazivanje empatije i nalazi se na ivici klišea.

Film se ne izdvaja od svojih savremenika, niti uspeva da se približi klasicima iz svog žanra. Odlično je to što je film iz male kinematografije postigao toliki uspeh, ali upitno je koliko će biti upamćen u budućnosti. Gledanje Poplave jeste bilo prijatno iskustvo, ali ostaje mi žal za potencijalom koji je ostao neiskorišćen. Za film koji govori o sticanju hraborsti, Poplava naprosto nije dovoljno hrabar.