Pri odabiru filma za gledanje Krstaški pohod: kako spasiti planetu najviše me je privukao opis filma i njegova dužina trajanja od svega 67 minuta. U pitanju je film glumca, reditelja i scenariste Luja Garela (Louis Garrel) iz 2021. godine, snimljen po scenariju koji su napisali Garel i poznati scenarista Žan-Klod Karijer (Jean-Claude Carrière). Žanrovski spada u komediju koja problematizuje i satirizuje dosadnu svakodnevnicu bračnih parova sa decom. Premisa deluje obećavajuće i originalno, ali film ne uspeva, a deluje da i ne pokušava, da ispuni očekivanja publike.

Film prati bračni par čiji je sin uključen u tajnu organizaciju dece koja ima plan da spasi planetu tako što će otputovati u Afriku i  sprovesti vodu do Sahare. Kroz dalji tok priče saznajemo više o organizaciji koja je vrlo radikalna u svojim pogledima i planovima za budućnost čovečanstva, a nju vode deca koja su prestala da budu deca, posvetivši su se većoj ideji za koju su spremna da se žrtvuju. Sam naslov filma je referenca na Krstaški rat u kojem su navodno učestvovala deca jer se verovalo da će oni čistoćom svojih duša povratiti svetu zemlju. Tako i mladi u Garelovom filmu odišu čistoćom svojih ideja.

Svetu dece suprotstavljeno je dosadno okruženje odraslih koji nemaju dovoljno razumevanja za njihove potrebe. Tome svedoči i prva scena u filmu, nažalost najupečatljivija. Dečak otkriva svojim roditeljima da ih je mesecima potkradao bez njihovog znanja. U pitanju su banalni predmeti iz svakodnevnice, čime autor pokazuje kako su stariji ljudi sebični i nespremni da se odreknu stvari koje nikada ne koriste. Iako smela u promišljanju ekologije, deca su u svim drugim aspektima predstavljena kao stereotipni klinci, i to uprkos tome što film pokušava da kritikuje odrasle ljude koji ih tako posmatraju.

Pored kritike odraslih, jedna od centralnih tema ovog filma je ekologija, mada Garel nije spreman da punudi bilo kakav stav o njoj. Nije mi do kraja jasno da li reditelj doživljava ekologiju kao trivijalnu ili je trivijalan njegov pristup temi, jer čak koristi i čuveni govor  Grete Tunberg koji je održala kao devojčica. Nerazumljivo je zbog čega se odlučio za ovaj postupak, možda zato što je opšte mesto dečjeg eko aktivizma, ali sam njen nastup ozbiljnošću odudara od ostatka filma koji je razigran i blesav. Filmom dominiraju boje svakodnevnice, a reditelj se najčešće opredeljuje za jarku plavu. Scena u kojoj deca pokazuju svoju maketu Afrike deluje impresivno zbog upotrebe neonskih svetala, iako baš ona odudara od vizuelnog identiteta ostatka filma. Tempo filma je brz, baš kao i Garelovo “skakanje” sa teme na temu.

Ne smatram da ekologija ne može da bude predmet komedije, i da je stilski ili žanrovski film promašen, već da se gorućim savremenim problemima mora pristupiti mnogo temeljnije. Film očajnički pokušava da pruži komentar i na druge aktuelne društvene teme, kao što su seksualni odnosi mladih ljudi, pa čak i rasizam. Sve ovo čini da Krstaški pohod: kako spasiti planetu deluje pretrpan motivima od kojih nijedan ne vodi ka poenti i smislu. Na nivou režije, priče i glume sve deluje neuverljivo i otaljano. Izgleda da je Garel imao neka preča posla dok je snimao ovaj filmu.