Flow je animirani film letonskog reditelja Gintsa Zilbalodisa, premijerno prikazan na Kanskom festivalu 2024. godine. Ubrzo nakon toga postiže status jednog od najuspešnijih filmova letonskog bioskopa. Na 97. dodeli Oskara osvojio je nagradu za najbolji animirani film. Flow prikazuje Velikih potop, prastari mit prisutan u govoto svakoj civilizaciji i kulturi. Međutim, ovoga puta, drevnu arhetipsku legendu o uništenju i obnovi, inherentnu ljudskom shvatanju sveta, gledamo iz perspektive mačke. Ovaj spoj ne bi bio toliko neobičan da nije reč o pokušaju da se u filmu životinje prikažu što uverljivije njihovoj pravoj prirodi, dok ih istovremeno gledamo kako efikasno upravljaju barkom u potrazi za spasom od poplave.

Jedan od vodećih kvaliteta filma Flow jeste oblikovanje i animiranje životinja tako da se ostvaruje visok stepen uverljivosti i prirodnosti u mnoštvu sitnih reakcija, koje su svojstvene prikazanim primercima faune, naravno, imajući u vidu da svaka vrsta nosi sopstveni kod izražaja. Jasno je da iza ovoga stoji ozbiljna i posvećena studija ovih raznolikih bića, što potvrđuje i širok spektar zvukova i oglašavanja životinja u filmu, koje u simbiozi sa gotovo konstantnom muzikom Rihardsa Zajupea, postižu poseban užitak, neopterećen rečima. Odsustvom dijaloga priča se svodi na vizuelno pripovedanje, što znači da ponašanje likova mora biti dovoljno jasno i uverljivo da prenese emocije i radnju, bez potrebe za rečima. Zanimljivo je da, iako životinje u filmu funkcionišu prema svojim instinktima i fizičkim karakteristikama, animatori, im daju ljudske osobine u pogledu socijalne dinamike i psihologije. Njihove interakcije, poput timskog rada na barki, rešavanja problema, ili stvaranja emocionalnih veza među sobom, imaju ljudski karakter, ali su istovremeno ukorenjene u njihovim stvarnim ponašanjima. Muško ženski sukob između belih ptica dodaje dimenziju nekakve patrijarhalne opresije, potpuno suvišne za ovakvu priču. Iako se ova tematksa digresija mogla lako izbeći primenjivanjem polne neutralnosti kao i kod ostalih likova. Iako se čovek u ovoj priči ne pojavljuje, ona nije u potpunosti lišena čovekovog traga, pa tako s vremena na vrema gledamo obrise nekadašnje civilizacije, iako je autor namerno izbegao da ponudi jasan kontekst ovog sveta. S tim u vezi otvaraju se mnoga pitanja usmerena ka odabiru tematike potopa u kombinaciji sa neobičnim životinjama, okruženim svetom koj podjednako zbunjuje koliko i raspiruje maštu. Vizuelni raskoš sveta u ponovnom nastajanju ne može da nadomesti pomalo proizvoljne detalje i događaje poput onog kada se misteriozna ptica gotovo ritualno predaje nebeskom procepu. Cinik bi rekao da ovaj događaj dostiže nedovoljnu poetičnost i univerzalnost kako bi mogao da stoji samostalno bez barem približno datog konteksta. Za razliku od završne scene dirljivog stradanja kita koj, tokom cele dužine filma širi svoje granice i uživa u sve većoj slobodi.

Film počinje kadrom Mačke, protagoniste filma, zagledane u sopstveni odraz u vodi. Sličnim prizorom se priča završava, ali ovoga puta u društvu ostalih životinja saputnika. Refleksija likova sa kraja je možda samo jednostavna slika postizanja timskog organizovanja, a moždapredstavlja kontemplaciju sopstvene pojavnosti i postojanja, sugerišući određenu zapitanost nad ulogom i identitetom tih krajnje neobičnih životinja, u podjednako začudnom posthumanom svetu kakav smo gledali.Životinjski unutarnji život ispoljen kroz veoma karakterističnu i kompleksnu pojavnost u kombinaciji sa ljudskim društvenim interakcijama i razvojem likova, predstvlja protivurečnost koja čini se, tokom filma većinski dobro funkcioniše, ali ipak nije sama sebi dovoljna, već lebdi bez jasnog okvira.