Drugom dugometražnom animiranom filmu letonskog reditelja Gintsa Zilbalodisa, dodeljene su mnoge bitne nagrade, uključujući Un Certain Regard u Kanu kao i Oskar za najbolje animirano ostvarenje. Flow (Straume/Poplava) dirljiva je priča o grupi neočekivanih saputnika koji pronalaze zajednički jezik u nesvakidašnjim okolnostima. Oni poput vode neprestano otiču, prilagođavaju se i preobražavaju.

Odraz mačke koja se ogleda u bari, prvi je prizor u filmu, a koji ubrzo biva prekinut iminentnom opasnošću. Ovom scenom postavlja se okvir radnje i određuju ključni motivi: voda, samorefleksija, usamljenost i nadolazeća pošast. Kada poplava biblijskih razmera promeni izgled krajolika u kome se radnja odigrava, nekolicina autsajdera biva primorana da zajedničkim naporima prebrodi nedaću koja ih je zadesila. Mit o potopu prisutan je od davnina u brojnim kulturama, a u pripovednim delima, kao što su Ep o Gilgamešu ili film Zveri južnih divljina, gotovo uvek vodi ka nekoj metamorfozi i ponovnom rođenju – oticanju, rastvaranju, umiranju. Stoga, radnja ove svojevrsne odiseje kreće se nizvodno, oponašajući tok nezaustavljive bujice.

Glavni lik je siva, svojeglava mačka koja poput i svih mačaka vodi samotnjački život. Kada se zatekne u malom brodu, ona mora da se prepusti, zaroni i nauči da sarađuje kako bi preživela. Njeni saputnici – brižna ali troma kapibara, radoznali ali posesivni lemur, plemenita ali stroga ptica sekretar i razigrani ali naivni labrador, odišu snažnom i uverljivom karakterizacijom. Iako inače socijalne životinje, biraju da se otisnu od svojih zajednica i ponašaju suprotno od onoga što je očekivano, prihvatajući izopštenje i plivajući u susret novoj porodici, prvo iz nužde a zatim i iz neophodnosti.

Isto kao što protagonisti odbacuju konvencije, tako se uočava i odstupanje od danas najčešćeg prikaza životinja u animaciji – antropomorfizacija se ograničava na emocije i postupke, dok fizičke odlike, uključujući i govor, odnosno njegovo odsustvo ostaju na nivou faune. Gledanje ovakvog ostvarenja, podseća na efektnost filmova bez dijaloga i njihove filozofije prikazivanja naspram objašnjavanja. Muzika, dizajn zvuka i govor tela tada igraju ključnu ulogu u građenju sveopšteg utiska, a sva osećanja iščitavamo iz facijalnih ekspresija i ostalih neverbalnih signala.

Stil animacije u mnogo čemu podseća na kakvu video igricu – ta svedenost na polju teksture nadoknađena je maestralno animiranom telesnošću samih likova, koja je toliko uverljiva i životna da na trenutke možemo zaboraviti da posmatramo crteže u pokretu. Potpunost doživljaja  postiže se i mnoštvom dugih dinamičnih kadrova – takva plutajuća, posve fluidna perspektiva razotkriva nam surovi postapokaliptični svet i pojačava osećaj napete neizvesnosti.

Ponovnim dolaskom na kopno okončava se ovaj uzbudljivi monomit, svaki član grupe je izmenjen, konačno prihvaćen kao pojedinac i nezamenjivi deo kolektiva. Flow se završava tamo gde je i počeo – u vodi, u odrazu, samo sada, otuđenoj mački pridružili su se i drugi. Nemušti jezik zajedništva, prebrodio je razlike i snažnu plimu sveta koji neprestano teče i pokušava da nas udavi.