Prvenac čileanskog režisera Felipea Galveza, pod nazivom Doseljenici (Los colonos) odiše izuzetnom umetničkom i idejnom preciznošću. Ovaj brutalni antivestern bavi se temama kolonijalizma i odnosa moći na vešt i pronicljiv način, dekonstruišući mentalitet tlačitelja i analizirajući prirodu nasilja. „Vaše ovce (...) sada su postale, tolike štetočine i toliko divlje da mogu da pojedu i svare i celog čoveka“, citat je kojim film otpočinje a u kojem leži suština surovosti ovog sveta. 

Radnja prati trojicu plaćenika – Škota MekLenena, Teksašanina Bila i Čileanca meštičkog porekla Segunda – koje je zemljoposednik Menendez zaposlio da „počiste“ njegov imetak od domorodačkog stanovništva a sve to tobože u cilju neometane paše njegovih ovaca. Spomenuti likovi su jednostavno ali smisleno predstavljeni – Meklenen i Bil su nemilosrdni podsetnici užasa dehumanizacije i osećaja nadmoći koji se javlja nakon nezamislivih okrutnosti - za njih ovaj je poduhvat ništa drugo do lova na divljač. Segundo s druge strane je čovek koji se nalazi između dva sveta – krupni planovi njegovog lica govore nam o užasu, agoniji i neizbežnosti situacije u kojoj se nalazi – zarad vlastitog preživljavanja učestvuje u ovakvoj, grozničavo potresnoj ekspediciji, pa ipak njegovo buntovništvo je vidljivo i uvek prisutno.

Reč je o delu, koje osim priči pridaje velikog značaja i estetici – izbor kolorita ostavlja utisak sporog ali večitog izgaranja. Dominiraju zagasiti tonovi; crvenkaste i zelenkaste nijanse, zasićene ali isprane boje, poput krvi koja se neprestano sliva u zemlju. Svaka scena je minuciozno komponovana, ponekad pokreti tela svedeni su na minimum tako da se čini kao da posmatramo kakvo slikarsko ostvarenje. Ovakav vizuelni pristup, ukombinovan sa svedenim dijalozima čija je izvedba pomalo prenaglašena i teatralna, doprinosi osećaju bajkovitosti, oniričnosti i mistifikacije.

Uočljivi su mnogi žanrovski elementi klasičnih vesterna – veličanstveni totali pejzaža koji ulivaju strahopoštovanje i evokativna muzika koja prati grupu jahača, međutim mit o časnom kauboju i plemenitim podvizima, koji je Holivud propagirao kroz ovaj tip filma izvrnut je naglavačke i predstavljen u svojoj bezdušnosti i svireposti. Ovim postupkom preispituje se i sama uloga filmskog medija u oblikovanju stvarnosti i brisanju istorije nipodaštavanjem i zanemarivanjem gnusnih zločina a veličanjem nacija izgrađenih na brdima mrtvih tela. Besmisao društvenih hijerarhija i neprihvatanja istupanja iz aktuelnih socijalnih poredaka javlja se na svakom koraku – kada Bil, nakon što ih jedan pukovnik pozove na piće, sazna da njegov saputnik nije poručnik već običan redov, on se pita kako je moguće da sede za istim stolom. Klupko i ciklus večite opresije i ugnjetavanja su zaostavština civilizacije, uprkos tome, monstruoznost i izopačenost kolonijalnog osvajanja i genocida ovde nikada nisu relativizovani – pokolj je pokolj a nasilje ogoljeno bez ikakve glorifikacije. Kada u jednom trenutku dotadašnji tlačitelj Meklenen doživi čin zverske brutalnosti u vidu vlastitog silovanja, ne dolazi do klasične gledalačke katarze postignute osvetom već do refleksije obrazaca zloupotrebe moći.

Doseljenici nisu pripovest sa srećnim krajem, već bitno iako bolno i teško izdržljivo, suočavanje sa pravim hororima koji su doveli do istrebljenja čitavih naroda u ime stvaranja modernih društava. Zaista, ima li vrednosti u vuni natopljenoj krvlju?