Mleko (Melk), debitantski film holandske rediteljke Stefani Kolk (Stefanie Kolk), prati ženu koja, nakon što izgubi dete, nastavlja da proizvodi mleko koje više nema kome da pruži. Robin se bori sa traumom u tišini, bez suvišnih reči i gestova. Njeni mehanizmi odbrane u borbi sa gubitkom zalaze u sve dublji apsurd. Možemo se zapitati: gde se povlači granica sa razumom?

Izbaciti to iz sebe je dobro poznata izreka pri suočavanju sa traumom, koja, kao u slučaju Robin, ispumpavanjem mleka postaje doslovna. Ipak, besomučno skladištenje istog postaje gomilanje tuge, od koje se, uz terapeutsku grupu podrške, beži u šumu, u tišinu. Količina mleka postaje ekvivalentna količini neiskorišćene i nesavladive majčinske ljubavi. Tečnost postaje simbol nerođenog deteta, a njegovim nedoglednim čuvanjem odlaže se suočavanje sa gubitkom – Robin ne može da ga pusti, baš kao što ne pušta ni svoju iluziju o mogućem roditeljstvu. Kako je frižider sve puniji, tačka pucanja u likovima je sve bliža. Unutrašnji nemiri naglašeni su tišinama, dugim kadrovima, uspostavljenim ritmom, rasvetom i zvučnim atmosferama. Tišina, kao transfer neizgovorenog, postaje zasebno izražajno sredstvo kojim rediteljka gradi napetost, čineći da prostori između reči budu ispunjeni sirovim, nefiltriranim emocijama. U svom ritmu i tišini, film otvara prostor za introspektivnu nelagodnost — osećanja se u njemu, baš kao mleko u frižideru, gomilaju do tačke prezasićenosti.

Mleko, kao lajtmotiv, prisutno je već pri prvim kadrovima, ujedno i poslednjim trenucima u kojima se čini da je sve u redu, dok trauma još nije jasno definisana. Njegova belina, u svojoj nevinosti i sterilnosti, istovremeno je i uteha i podsećanje, opipljiva veza između onoga što jeste i onoga što je moglo biti. Nikada izrečena, ali stalno prisutna tuga zbog mrtvorođenog deteta postaje centar radnje, zajedno sa neverbalizovanom, ali očiglednom ljubavlju i podrškom između mladog para, suočenog sa teškom sudbinom.

Emocionalna slojevitost ostvarena je maestralnom glumom Fride Barnhard (Frieda Barnhard), koja izuzetno suptilnim izrazima lica, sporim pokretima i pogledima oslikava unutrašnji svet žene čiju ulogu tumači. Ona ne tuguje na uobičajen, očekivan način; njena bol se ne sliva u suzama, već ostaje zarobljena u telu, u fizičkom refleksu proizvodnje mleka koje nikada neće biti iskorišćeno onako kao priroda nalaže. Kroz dugotrajnu tišinu i čekanje,  gradi se osećanje tuge i nemoći koje na gledaoce može delovati gotovo fizički. Tamo gde su emocije neizgovorene, ali sveprisutne, mleko postaje tiho, svojevrsno sredstvo pripovedanja.

Vizuelni identitet ostaje dosledan suptilnosti priče. Boje su hladne i neutralne, svetlost je blaga, a kompozicija kadrova gotovo uvek fokusirana na protagonistkinju, koja i fizički i metaforički ostaje zarobljena u prostoru sopstvene patnje. Rediteljka koristi statičnost, minimalističke pokrete kamere i ritam montaže kako bi dočarala osećaj stagnacije i nemogućnosti pomaka.

Kada zvuci pumpe za mleko u njenim ušima postanu otkucaji ugašenog srca njenog deteta, Robin će shvatiti tišina više nije lek. Mehanizmi odbrane koji podrazumevaju ćutanje i odlaganje postaju apsurdni, u biti neizdrživi. Njen zagrljaj frižidera punog mleka postaje poslednji oproštaj sa detetom, dok konačna predaja mleka drugoj ženi postaje čin oslobađanja, poslednji korak ka prevazilaženju i osvešćivanju traume, koja zahteva otklon kako bi vremenom iščezla. Stefani Kolk je ovom scenom pokazala koliko je tanka linija između tuge i ludila, između ljubavi i opsesije, između odbijanja i prihvatanja. Ponekad nije potrebno izgovoriti ni reč kako bi ono što kipti u nama izašlo na videlo. Mleko nije film koji nudi olakšanje. Mleko je bezrezervni podsetnik na ljudsku sposobnost bega, dok otvorenim krajem sugeriše da rešenje nije u izbacivanju patnje iz sebe, već u dozvoljavanju sebi da je osetimo. Tek kada sebi damo dozvolu da osećamo, možemo sebi dozvoliti i da krenemo dalje. Bez zalaženja u dobro poznatu mantru – ako ga voliš, pusti ga.