Hipnoza (The Hypnosis), film Ernsta De Gira (Ernst De Geer), samim nazivom implicira na igru podsvesti i svesti, ipak – o čemu se zaista radi? Pratimo ljubavni par Veru (Asta Kamma August) i Andrea (Herbert Nordrum) čiji je odnos stavljen pred izazov društvenih očekivanja. Naizgled bezazlena situacija, takozvani pitch trening posvećen razvoju jedne sasvim površne aplikacije, od samog početka sa sobom nosi motiv samospoznaje. U strahu od mentorskog autoriteta, grupa ljudi spremna je da iz korena promeni ličnost, izgubivši sebe na tom, kratkom, pravolinijskom i jednosmernom putu. Vera, svojim protivljenjem nametnutim pravilima izaziva pometnju u hijerarhijskom sistemu uspostavljenom bez pokrića.

Hipnoza kojom se film bavi daleko je od terapeutske. U ovom slučaju, likovi su hipnotisani željom za uspehom radi uspeha, bez dubljeg pokrića, baš onako kako to nameće kapitalistički društveni sistem. Javlja se zloupotreba moći, zajedno sa jasnom emotivnom manipulacijom u svrhu profita. Učesnici treninga, svi osim Vere, zaslepljeni su društvenim normama i ograničenjima, zastrašeni mentorskim kritikama. U pokušaju da bude viđena kao osoba, umesto kao deo funkcionišućeg mehanizma, preopterećenog uspehom, Vera počinje da se ponaša infantilno. Ona svojom infantilnošću povlači granicu između forsirane formalnosti i nepotrebnog igranja uloga, podsećajući tako okolinu da su autentičnost i empatija prirodni imperativi koji su hijerarhijski znatno iznad korporativnih očekivanja.

Duhovitost u filmu nastaje pomoću suptilnih momenata nesklada između očekivanja i realnosti. Verini nespretni, skoro dečiji postupci, izazivaju reakcije koje variraju od stida do neprijatne fascinacije, dok se ove situacije vešto koriste radi isticanja apsurdnosti korporativnih vrednosti. Scene u kojima Andre pokušava da ostane samo karika u klasnom lancu, dok Vera uporno podriva njegovu ulogu, dovode do apsurda licemerje startap kulture, koja se, iza progresivne retorike, zapravo krije u okvirima nedosledne hijerarhije. Hipnoza, o kojoj se toliko govori, zapravo je paradigma jedne sasvim stereotipne kulture. Hipnoza, kao film, tada jasno poprima oblik satire.

Minimalistička baza ogleda se ne samo u priči i dijalozima, već i u samoj estetici filma. Kadrovi, često statični i simetrično komponovani, dodatno naglašavaju osećaj kontrole i sputanosti. Blagi pokreti kamere odražavaju unutrašnje konflikte likova, dok neutralna paleta pozadinskih boja u podtekst unosi otuđenost i sterilnost ambijenta. Dominantne, jarke boje, poput crvene, služe kao opomena svesti likova, kao kulminacija njihovih iskrenih, prigušenih emocija koje ne uspevaju da iskažu. Pozadinski sterilitet, sa snažnim opomenama u prvom planu, ističe likove zalutale u svet rigidnih pravila, gde spontano ponašanje i individualnost deluju kao smetnja.

Komponovana muzika kontrapunktira vizuelnoj monotoniji, povezujući unutrašnje i spoljašnje svetove likova, dok svojim naglim prekidima ili upadljivim kontrastima pojačava postojeću tenziju. Tišina, skoro kao dodatni lik u scenama, produbljuje osećaj anksioznosti i nelagodnosti. Melodijski elementi služe kao ventil neizgovorenih emocija. Upravo u trenucima kada se najviše prkosi pravilima i očekivanjima, zvučna paleta, podržana ovaj put snažnim ritmičkim elementima, postaje haotična, naglašavajući unutrašnju borbu, kao most između prilagođavanja i autentičnosti.

Hipnoza gradativno iznosi kritike socijalnih normi dosežući tako nivo oštre kritike čitavog modernog društva. Kada je slobodno ispoljavanje identiteta postalo društveno neprihvatljivo?

 Zaključak o tome da li je poslednja scena, momenat kada se Andre prepušta svojim unutrašnjim instinktima, dokazivanje, razumevanje, ili uzvraćanje neprijatnosti, potpuno izostaje. Međutim, kroz njega dolazimo do prepoznavanja, do međusobne spoznaje koja je do skoro bila jednosmerna. Suprotstavljene strane, Vera i Andre, konačno dostižu tačku ključanja. Vera, kroz svoju naizgled naivnu infantilnost, zapravo postiže ono što svima izmiče – oslobađanje. Odbacivanje konvencija ne znači slabost, već predstavlja čin otpora. Samospoznaja, stoga, ne dolazi kroz potvrdu autoriteta, ona leži u redefinisanju nametnutih struktura – kroz igru, kroz odbacivanje maske ozbiljnosti, kroz prepoznavanje sebe u sopstvenom apsurdu. Mada svako na svoj način, dijametralno suprotni, Vera i Andre se nalaze na istoj talasnoj dužini. Od tog trenutka, kada dozvole sebi da se prepuste onome što ih obuzima, mogu smireno da krenu jedno ka drugom. Prvi put van zadatih okvira. Postojanje ne znači igranje unapred zadatih uloga – identitet bi tako ostao bez definicije. Do kraja odbrojavanja.