Film Perla slovačko-austrijske rediteljke i scenaristkinje Alexandre Makarove prati emotivno, karakterno pa i moralno sazrevanje slikarke koja je 1968. prebegla iz Čehoslovačke u Beč, noseći sa sobom breme traume koju je tad preživela

Zamislite jedno selo u Čehoslovačkoj, kad su 1968. godine ušli tenkovi Istočnog bloka da ugase građansku pobunu, Praško proleće. Zamislite trudnu osamnaestogodišnju Perlu, koja mašta da postane slikarka, i njenog dečka Andreja kako u noći, u šumi, kraj potoka, pokušavaju da prebegnu odatle u Austriju, ali uhvati ih pogranična policija. Ne vidite eksplicitnu scenu nasilja, ipak jasno vam je šta se dogodilo, i kakav će trag to ostaviti na njih. Tako počinje Perla, donekle zasnovan na životopisu autorkine majke.

Sad zamislite Perlu u Beču, nakon 12 godina, sa ćerkom Julijom. Radi svakakve poslove da bi preživela i traži kupce za svoje slike, sve dok u imućnom, vremešnom kolekcionaru umetnina Jozefu ne nađe mecenu, ljubavnika, a zatim i muža. Ljubav ili pragmatična odluka, na gledaocu je da sam donese zaključak. Njen život u austrijskoj prestonici je u filmu predstavljen jarkim i vedrim bojama, uz nasmejana lica ljudi, za razliku od sive, tmurne Čehoslovačke i njenih zastrašenih, ćutljivih stanovnika ugaslih pogleda. Dve države su oslikane u crno-belim kontrastima, ali ovo priklanjanje stereotipu – divni Zapad na jednoj strani, nasuprot tamnom vilajetu istočnoevropske represije na drugoj – zapravo je opravdano i svrsishodno. Pre svega jer pojašnjava zašto je Perla želela da prebegne iz ČSSR, i kakav rizik je predstavljao njen povratak 1980. godine, kad kreće centralni zaplet filma. Tad, naime, stiže poziv od Andreja, koji je posle toliko godina izašao iz zatvora i želi da upozna svoju kćerku. Perlina teško doneta oduka da ipak otputuje u nekadašnju domovinu, pokreće lavinu emocija, od sećanja na mladalačku ljubav, griže savesti što je ona uspela da ode, a on nije, moralnog duga prema njemu i Juliji, nostalgije za rodnim krajem… Traumatično iskustvo koje su oboje proživeli ponavljaju se u kratkim bljeskovima Perlinih uspomena i na njenim slikama. Neiskazana osećanja i misli njenog unutrašnjeg sveta, preneta kroz efektnu muziku, ostavljaju upečatljiv utisak, naročito u sekvencama kad se čuje samo mukli, ritmični zvuk perkusija, poput otkucaja srca ili udaljene buke tenkova. I Andrejevi postupci, kad se ponovo sretne s Perlom, mogu se videti kao žudnja, osveta ili neostvareni snovi, što kulminira njegovom izdajom. U scenama njihove intimnosti nema toliko romantike, koliko besa. Kći Julija, navodno glavni razlog njihovog ponovnog susreta, skrajnuta je i zapostavljena, što se oseća kroz ceo film, a najsnažnije u trenucima kad se njena majka obračunava sa sopstvenim demonima prošlosti.

U poslednjem delu filma nema više gvozdene zavese, srušen je Berlinski zid, Istočni blok rasturen, Perla slobodna, i kuca na vrata Jozefovog stana u Beču. Na njenom licu se vidi promena: nesigurnost, ali i nada, i spremnost da prihvati odgovornost za sve što je čeka kad se ta vrata otvore. Autorka je preokrenula češće korišćeni rediteljski postupak da se preko priče glavnog protagoniste prikažu neki istorijski događaj ili duh vremena, iskoristivši, naprotiv, političke okolnosti u kojima se Perla zatekla kako bi istražila njeno emotivno, karakterno pa i moralno sazrevanje, kroz intimne traume, odnos prema bliskim osobama i sopstvenom identitetu. U tome je uspela, mada po cenu da gledaocima glavna junakinja ne bude uvek simpatična, i da neke njene postupke, recimo kad je povela kći u ČSSR, osude kao nezrele i sebične.